U opasnoj pukotini vavilonske kule
Sve ima licemernu pamet.
Neko nas je izmenio i razotkrio,
Puno je zimogrožljivih zagonetki.
Na vrhu jezika crno na belo:
Ovo uopšte nije mirno mesto*.
Pod okom mi zatitra mišić.
Noć ne može biti noć ako mi to nećemo.
Možda je došao čas da zatreperimo
Kao milostivo veče, da se prepoznamo
Između svojih i tuđih namera.
U mom odanom jeziku još uvek je jedna pesma
Koju je, davno, trebalo reći uz muzuku.
*Petar Miloradović
Нема коментара:
Постави коментар