субота, 02. април 2016.

PRIJATELJU MOJ

Zima opet hladno prelazi preko zemlje,
Opet zamiru sećanja na beskrajnost trave,
Nebo iznad golog drveća usamljenije biva.
Sećanja su oslobodjena od bola,
Vreme je izbledelo pod sleganjem ramena
Ljubav
Što je sa neiskazanom nežnošću podrhtavala
Sada je bliska tišina u belom kristalu sna...

Šta smo to zapravo najviše voleli,
Prijatelju, ti i ja?

Male dane rasejane zimom - sivih jutara neizvesne slike,
U večeri krilo plavetno srmeni sneg dok pada bez šuma,
Pripravan, topao dom što seća na vesele ljude,
O Božiću, Andjela utrnulih poj!
Da li smo to zapravo najviše voleli
Dok nismo postali dželati zaljubljeni u svoja gubilišta,
Prijatelju moj


 Slobodanka Živković

Нема коментара:

Постави коментар